GLAVNA STRANA

Svetlost

Paradoks

Nosilac informacije

Uticaj na starenje

Merenje brzine

Spektar

Energija

Izvor Svetlosti

Dobijanje energije

Promet materije i energije

Kako je počelo

Gradnja materije

Vodonik

 


ANALOGIJA
5 DIMENZIJA
SVETLOST

ESEJI

MISLI

PRIČE

NOVELA

POEZIJA


5 dimenzija

SVETLOST

  Svetlost je pojava koja nastaje zračenjem sa sunca, odnosno zvezda. Više od toga u neka davna vremena svoje istorije ljudi nisu mogli znati. Čak ni za zvezde nisu smatrali da su to sunca. No vekovima se znanje i iskustvo ljudi uvećavalo što je učinilo da se spoznaju mnogi procesi u prirodi, među njima i oni o nastajanju svetlosti. Jedan od najvažnijih procesa ili događaja koji postoje u materijalnom svetu je svakako postojanje svetlosti. Bez te pojave ne bi bilo ni života, a to znači da ne bi ni mi postojali.
  Kada je svetlost toliko bitna, onda je ona svakako privlačila pažnju svakog ko se bar za neko vreme zamislio o njenoj prirodi i kako nastaje. Spoznaja o tome šta je svetlost i kako ona nastaje išla je dugim putem do svog savremenog oblika. Na tom dugom putu bilo je mnogih zastajkivanja, nekad zbog umora onih koji su se tom pojavom bavili, a više zbog nemogućnosti jednog čoveka da za svog života definiše ono što zaista jeste svetlost? Pitanje je, koliko je naše savremeno shvatanje ove pojave, nakon toliko vremena istraživanja, došlo do istinske i prave spoznaje!? Verovatno da ima još mnogo toga što je nedorečeno i sigurno je da će se još mnogo otkriti, sa čime će definisanje svetlosti da se nadograđuje!
  --Možda je ovo jedan od primera i pokušaja u kojem ima mesta za razmišljanje o svetlosti na neki drugi način od onog zvaničnog.--
  Ono što se trenutno zna o svetlosti je da ona nastaje procesom sagorevanja ili reakcija na zvezdama. Po dosadašnjem shvatanju, čini nam se da nijedna zvezda nema složeniju građu svoje materije od one koju imaju najjednostavniji elementi u prirodi, a to su vodonik i helijum? Da li je to moguće? Na osnovu analogije koja postoji između mikro i makro kosmosa to je malo verovatno! Ako su planete i sateliti nastali od iste materije od koje je nastalo i Sunce, onda je veća verovatnoća da na njemu bude više one materije koja postoji na planetama, jer je u njemu sadržano više od 99% materije celog sistema! Kako je onda moguće da na Suncu postoje samo vodonik i Helijum, pa makar i u obliku plazme, dok na planetama koje su dalekooo manje, pa sadrže i mnogo manje materije, postoje svi ostali elementi!?
  Pretpostavlja se da je veliki prasak stvorio vodonik i helijum, a to su samo 2 od 92 elementa Zemljine kore. Odakle onda ostalih 90 elemenata vode poreklo? Teorijski ostali elementi došli su iz termonuklearnih fuzionih reakcija pre više milijardi godina duboko unutar odredjenih zvezda. Kosmolozi smatraju da su najranije zvezde sastavljene samo od ova dva najlakša elementa. Oni pretpostavljaju da su teži elementi, od kojih je Zemlja uglavnom sastavljena, nastala termonuklearnim reakcijama (nukleosintezama) u užarenim unutrašnjostima različitih zvezda. Dakle svi elementi koji postoje u prirodi jesu nastali od zvezda! Zašto onda građu Sunca čine samo vodonik i helijum, koji u određenim procesima sagorevaju pri čemu oslobađaju energiju, koju putem svetlosti prenose u okolni prostor!?
  Ovo je pitanje na koje treba naći odgovor u skladu sa činjenicama koje su poznate, ali ipak ne stoje u saglasnosti sa često korištenim teorijama.
  No u ovom delu se govori o svetlosti, pa to treba i da se nastavi. Svetlost koja nastaje na zvezdama u atomskim reakcijama (energija i zračenje nastaju reakcijama između atoma) gde bi vodonik i helijum ,trebalo' da sagoravaju pri velikom pritisku. Usled tog pritiska zvezde imaju stanje plazme, koja se vremenom smanjuje, što treba da znači da je zvezda–sunce potrošni materijal koje će u nekoj dalekoj budućnosti da se potroši. To proizilazi iz postojećih teorija o nastanku i prirodi zvezda – sunaca, ali one imaju mnogih nedostataka koji su napred navedeni, pa je pitanje kada će se sunce zaista i "potrošiti"!? Sreća naša što mi to nećemo dočekati.

  Dakle svetlost koja dostiže do nas na Zemlji sa Sunca, ili sa bilo koje zvezde, nosi sa sobom određenu energiju koja je oslobođena u procesima na Suncu. Ova energija nema osobinu materije, odnosno nije izgrađena od onih oblika koji mogu da čine materiju. Bitna razlika izmedju svetlosti i materije je masa: dok materija poseduje masu, svetlost je nema. Zbog mase, materija ispoljava dve glavne karakteristike: inerciju i gravitaciju. Ipak ma kako da nastaje svetlost, ne može se zanemariti da ona nastaje iz materije. Stoga svetlost jeste osobina materije koja svoje postojanje zasniva na njenom izmenjenom obliku. Materija se ne može ni stvoriti ni uništiti, ona može samo da prelazi iz jednog oblika u drugi. Ono što je u tome najbitnije je da, tom procesu pri kome nastaje transformacija odredimo početak i kraj, odnosno da ga pravilno opišemo i definišemo! Da li smo to do sada uspeli da uradimo?
  U osnovi koja opisuje svetlost smatra se da je ona sačinjena od elemenata koji se nazivaju fotoni. Zato osnovni gradivni element svetlosti jeste foton. Naučna predstava o fotonu je nastala sa činjenicom da ove elementarne čestice energije ispoljavaju dve, naizgled kontradiktorne, forme ponašanja. Tako da se za svetlost smatra da je dualne prirode, odnosno da ima osobine talasa, ali u isto vreme i osobine čestica. Jednom se fotoni ponašaju kao članovi grupe, imaju osobine talasa, a drugom prilikom se ponašaju kao izolovane čestice. Jedan idividualni foton se može smatrati kao paket talasa koji se brzo kreće kroz prostor. Svaki paket oscilira uz dve upravne sile ose - električne i magnetne. Pošto je svetlost oscilacija, čestice talasa stupaju u interakciju jedna sa drugom.
  Dualna osobina svetlosti uslovljena je njenom materijalnom prirodom, odnosno osnovom iz koje je nastala. Iako su fotoni kao elementarni delovi svetlosti mnogo manji od atoma iz kojih i jesu nastali, oni nisu izgubili onu osobinu koji su imali u svom materijalnom obliku! Jedino što se sa njima desilo je, da su se osobine materije koju su imali umanjile, shodno delovima veličine koju u izmenjenom obliku oni imaju! Otuda osobina čestice koju imaju fotoni, jer su tada materija. I osobine talasa koju imaju onda kada se ponašaju kao sila. Upravo kao talasi, oni postaju glavni nosioci za postojanje određenih sila u prirodi! Ali to ne znači da te osobine nemaju i u drugom slučaju!


  Od kad je objavljena teorija relativnosti vreme je postalo više po svome značenju, od onoga što je bilo do tada. Ono više nije moglo biti isto za sve posmatrače, bez obzira gde se oni nalazili. Vreme je od tada postalo još jednom dimenzijom prostora. Ta dimenzija ne može biti nezavisna od osnovne pojave koja je uspostavila njenu vrednost. A ta pojava je svetlost. Upravo od svetlosti zavisi koliko je njoj vremena potrebno da pređe neko rastojanje u kosmičkim razmerima.
  To vreme postaje još jedna od mera za prostor. Kako je vreme postalo zavisno od svetlosti, pre svega od njene brzine, svetlost je postala ono što se može nazvati nosiocem informacije o posmatranom događaju. Kao i o tome što možemo videti gledajući ili možda putujući u kosmičkom prostoru.
  Sama brzina se smatra konstantnom, i ne sagledava se mogućnost da ona može biti prevaziđena, ili u nekom slučaju drugačija. Zato što postoje mnoge brzine o kojima se ne govori u mogućem kretanju kroz prostor. Iako one nisu ni približno jednake brzini svetlosti, ipak su jednako važne. Brzina je osnova za drugačije viđenje prostora po čemu je nastalo opisivanje sa pet dimenzija.
  Kada je reč o svetlosti, uvek treba misliti i njenoj osobini da je ona osnovni nosilac informacije o svemu što možemo videti u prostoru oko nas. U ovom slučaju je reč o prostoru van našeg planetarnog sistema. Iako mogu postojati drugi izvori ili nosioci informacije o ogromnom prostoru u kojem se i mi nalazimo, svetlost je uvek osnovni.

  Na velikim rastojanjima koja se sagledaju u kosmičkim razmerima vreme je postalo ne samo mera, već je počelo da se shvata i kao dimenzija. Rastojanja koja postoje između Aldebarana, Betelgeza i Zemlje jesu takva da ni jedan događaj koji bi postojao na nekom od ovih mesta, ne bi mogao istovremeno da bude viđen – posmatran na ostala dva mesta. Prosti razlog za to je što veliko rastojanje koje treba da se savlada, ne bi moglo da ima veću brzinu od one koju ima svetlost! To i jeste važan deo postulata iz teorije relativnosti koji smatra da je brzina svetlosti granična vrednost za brzinu, preko koje ne bi moglo da se pređe. Ipak da li to može zauvek da se smatra kao takvo, tek će se u budućem videti, jer se pokazalo da neke čestice mogu imati i veću brzinu od one koju ima svetlost. Ali u ovom sagledavanju to nije bitno, jer je i sama brzina svetlosti dovoljna da se analiziraju oni zaključci koji su doneti na osnovu nje.
  Upravo brzina svetlosti je postala osnova od koje zavisi kada je moguće videti neki događaj. Isto tako od nje zavisi i vreme kada će bilo koji događaj koji se desio u kosmičkom prostoru biti viđen. Iz toga sledi da sama osnova za viđenje događaja jeste svetlost, jer bez njenog postojanja ne bi ništa ni videli. Dakle svetlost je osnovni nosilac za viđenje događaja. U stvari, svetlost jeste nosilac informacije za viđenje bilo kog događaja koji se desio u kosmičkom prostoru.

  Sa teorijom relativnosti vreme postaje dimenzija prostora. No samo vreme jeste zavisno od onoga što je postalo značajno za njega, a to je svetlost i mnogo više njena brzina. Zapravo u stvarnosti niko još nije video planete i događaje koji postoje u blizini Aldebarana ili Betelgeza, osim što ,znamo’ koliko je svetlosti potrebno da bi to rastojanje prešla. Tako da se može govoriti o vremenu u kosmičkim razmerima samo ako se za to koristi svetlost. Odnosno njena brzina prema kojoj se određuju rastojanja. Zbog toga je svetlost postala značajna i za vreme, jer to je merilo na osnovu kojeg se vreme definiše i određuje, pri posmatranju nekog događaja. A svetlost jeste značajna pre svega zbog njene brzine. Tako shvaćena svetlost je postala nosilac informacuje, pa od njene brzine zavisi kada ćemo videti neki događaj koji se desio blizu ili daleko u svemiru. Svetlost kao nocilac informacije, je po teoriji relativnosti postala odrednica za mnogo više od samog viđenja. Ona je postala osnova za tok događaja, ili za prirodne procese kao što je recimo proces starenja. O tome se govori u zamišljenom putovanju, koje nikada nije ostvareno u stvarnosti, da bi se ono što je zamišljeno i potvrdilo, gde se kao primer navodi par blizanaca, zbog čega je ono i nazvano, paradoks blizanaca.
  Pitanje je samo, kako svetlost može uticati na proces starenja u onome što je izloženo u paradoksu blizanaca? Nesporno je da u tom opisu svetlost jeste osnovni nosilac informacije, za različita viđenja koja mogu da postoje kod dva blizanca. Ali teško da je moguće da bi jedan od njih trebalo da je manje ostareo pri svom putovanju. Dok drugi koji ostaje na Zemlji čekajući njegov povratak, trebalo bi da izgleda stariji?
  Po teoriji proces starenja bi se promenio usled određenih kretanja, koja imaju neki deo brzine svetlosti. Da li je to zaista tako, uvek je podložno preispitivanju, sve dok se teorija ne potvrdi u praksi, ako je uopšte moguće da se tako nešto i uradi!?

Početak stranice

Ovde možete preuzeti ceo tekst koji se odnosi za deo SVETLOST
svetlost
Kontakt adresa: vuniko@gmail.com  

Sledeća