PET DIMENZIJA - Koordinatni sistem u prostoru

KORDINATNI SISTEM U PROSTORU

Za opis prostora broj dimenzija se kroz istorijsko vreme uvećavao. Jedna dimenzija nije mogla da opiše prostor, jer to je u osnovi samo jedna linija. Sa dve dimenzije prostor je dobio svoje dimenzije koje ga opisuju po dužini i širini. Njihov presek se nalazio na površini, odnosno u prostoru koji one opisuju. Sa tri dimenzije prostor je dobio i visinu, tako da se položaj svakog tela ili tačke pomoću njih mogao odrediti. Njihov presek se ne mora nalaziti na nekoj površini, već to može biti zamišljena tačka u prostoru kroz koju se seku tri koordinate.

Ipak tri dimenzije o kojima se stalno govori, nisu realno prikazale prostor u sunčevom sistemu. One postoje na slici, ali se kretanje svih planeta ne može uklopiti u tu sliku, jer linije koje prikazuju dimenzije, nisu se promenile u odnosu na sliku sa dve dimenzije!

Ako se uporede ove slike dimenzija, ili se one primene na sunčev sistem, vidi se da nema nikakve razlike u prikazivanju prostora sa dve, tri ili četiri dimenzije.

O tome kako bi prostor sa tri dimenzije trebalo realno da se prikaže opisano je u delu pod naslovom: ANALOGIJA

Tačka preseka osnovne tri ose uvek je zamišljena u prostoru koji se smatra da je nepromenjiv! Odnosno prostor je uvek bio isti bez obzira gde mi stavili ili zamislili da će biti presek. To se ne menja ni sa dodavanjem još jedne dimenzije, onda kada je to postalo vreme. Ono je samo još više usložilo matematički prikaz tih dimenzija. Čak ni taj novi geometrijski prikaz nije urađen na način kojim bi se išlo ka uređenom slaganju dimenzija!

Kako se iz napred navedenog vidi, da vreme nikako ne može da se odvoji od brzine, sa kojom je narazdvojivo povezano, sledi da još jedna dimenzija koja opisuje položaj tela u prostoru može da usloži matematički prikaz. No to nije samo još jedna linija koja može biti zanimljiva za rešavanje matematičkog problema. Ono što je zanimljivije od toga jeste činjenica; Da uz vreme i brzine koje čine celinu sa tri osnovne dimenzije prostora, treba shvatiti da to nije statičan kordinatni sistem kao što je bio sa 3 ili 4 dimenzije.
To je ono što je najbitnije i što je zanimljivije. Sa shvatanjem koje se oslanja na činjenice, mora da postoji još dimenzija! A to čini naš kordinatni sistem promenljivim. On više nikako ne može biti statičan. To je možda teže matematički prikazati, a može biti teže to i zamisliti. Zapravo tek onda kad nešto uspemo pravilno da zamislimo, uvek postoji način da to i prikažemo. Dakle treba shvatiti da; sa svakom brzinom koju moramo uneti u naš kordinatni sistem, mi činimo taj kordinatni sistem stalno promenljivim. Prosti razlog za to je što, ma gde da zamislimo tačku preseka i odredimo da je to koordinatni početak, treba znati (a to se sada i zna) da to mesto, tačka ili početak, postoje uvek u kretanju. I sve dok se to kretanje opisuje sa brzinama one će biti merilo promenljivog prostora koji posmatramo, u kome se nalazimo ili koji želimo da opišemo u realnom vremenu. Onim vremenom koje je uvek promenljivo i koje uvek teče, a koje se menja sa brzinama koje postoje u svakom delu prostora.

Često mnogi misle da veliki deo onoga što je postalo osnova Ajnštajnove teorije, jeste zasnovano na mašti. Ona je dala određenu sliku u opisivanju prostora. Veći deo toga tek treba da se potvrdi u praksi? No mašta uvek ostaje kao jedino sredstvo komunikacije između teorije i prakse. Tako je mašta mogla i da iznedri mogućnost putovanja kroz vreme, koje je posle Anštajnovih teorija postalo dimenzija prostora. No samo razmišljanje o toj mogućnosti, može da izgradi princip koji će postati deo teorije na putu ka ostvarenju u praksi same te ideje. Takvo razmišljanje može biti korisno samo ako je dato na uvid većem broju ljudi, koji o tome mogu imati svoju ocenu.

Dakle vreme i kretanje u toj dimenziji mogu biti realnost. Pitanje je samo ideja koje vode ka tome i mogućnosti da se one predstave. Koriguju ako su necelovite. Dopune ako su nepotpune. Toj temi uvek može dosta da se dodaje, i uvek ima mesta za nešto novo. A to novo, samo treba predstaviti na određenom mestu pogodnom za to, odnosno tamo gde ima onih koji su spremni da razmisle o tome.

TEORIJSKA MOGUĆNOST

Odkad je vreme postalo dimenzija prostora počele su zamisli o mogućnosti kretanja (putovanja) kroz tu dimenziju, najčešće na sličan način kao i kroz predhodne tri dimenzije. Iako je u opisu to pre svega zavisilo od brzine koja bi bila osnova da se ostvari put u vremenu. Bilo je potrebno ostvariti tako veliku brzinu kretanja, koja bi bila blizu svetlosnoj da bi se bar po ideji, to ostvarilo.
No bez obzira da li će velika brzina biti osnova za put u vremenu ili će za to biti potrebno da se pre svega ostvare tehničke mogućnosti, što u stvari nije jedno bez drugoga, nešto je uvek zapostavljano. A to je da; Na osnovu kretanja koja postoje u prostoru i brzina koje opisuju ta kretanja, mi se nikada ne nalazimo u istom prostoru. Odnosno sam prostor je podložan promenama za svaku sekundu vremena. Iz toga sledi da; Niko ne može da se nađe u nekom drugom vremenu, bilo da je to prošlo ili buduće vreme, a da ostane na istom mestu u prostoru.
To je ono što se u bilo kojoj ideji o putu kroz vreme zanemarilo. Ma kako da je bio opisan put u vremenu, nikada se nije mislilo da je drugo vreme istovremeno i drugi prostor. Zato da bi se našli za 5 sekundi u budućem vremenu, mi moramo znati da će se i prostor promeniti. Da će Zemlja biti za oko 150 km. na drugom mestu u prostoru. To bi bio njen položaj sagledan samo u okviru nešeg planetarnog sistema. Da bi se našli u budućem vremenu i pratili događaje koji sa njim slede, nikad to ne bi mogli ostvariti ako smatramo da možemo ostati u istom prostoru koji je postojao pre tog budućeg vremena.

O tome kako bi se teorijski mogao ostvariti put kroz vreme, a na osnovu onog što je napred navedeno, pročitajte naučno fantastičnu priču: PETI ELEMENT

Termin prostornovremenski kontinuitet se odnosi na uslovljenost vremena i prostora jednog drugim. U okvira tog termina nastaje zamisao o putovanju kroz vreme. Ako se ostvari put u vremenu, šta biva sa prostorom? Do sada se uvek smatralo da on ostaje isti! To se podrazumevalo zato što se o tome nije ni govorilo.
No to onda nije prostornovremenski kontinium, to je samo vremenski kontinium. Posmatra se kretanje u vremenu, o prostoru se i ne govori. Time se gubi smisao termina prostornovremenski kontinuitet. No ako znamo da se sa promenom vremena istovremeno događa i promena prostora, jasno je da dobijamo ne samo vremenski kontinuitet nego i prostorni kontinuitet. U tom slučaju termin prostornovremenski kontinuitet dobija pravi smisao, koji ga opisuje kao dinamičan a ne kao statičan! Odnosno kao delimično statičan jer je prostor upravo takav i bio!
Sa uzimanjem u obzir još jedne dimenzije, brzine kojom se mere kretanja i promene, izraz prostornovremenski kontinuitet dobija svoj smisao u punoj snazi. Prostor i vreme postaju jedna celina, koja biva čvrsto povezana dimenzijom brzine. Sa novom dimenzijom prostor je različit, za različita vremena, a to zavisi od brzine. Vreme postaje mera kojom se određuju razlike nastale u prostoru. To isto postaje i brzina, jer od brzine i zavisi kolika će biti razlika u prostoru za različita vremena!

Nazad Početak Sledeća