GLAVNA STRANA

  Peti element

  Put kroz vreme

  Susret

  Svetlost

  Leptirica

  Vizija

  Potraga

  Jeti

  Bitka

  Skok

  Igra na sreću

ČOVEK SA OSTRVA



cita

cita

cita

cita

cita


analogija


PETI ELEMENT

Naučno fantastična priča o putovanju kroz vreme
ili
O dinamici tela u kretanju

  Dan još nije počinjao kada je nejasna senka krenula da se penje uz brdo. To je bilo doba kada su kiše bile česte, kratke i obilne, što je pogodno za rast pečuraka. Zbog toga je Nidžo poranio, jer je njegova želja bila da ih ugrabi pre drugih. Hodanje uz brdo je za njega bilo često, tako da mu taj napor nije bio težak. Ni brdo nije bilo mnogo visoko, a i jutarnja svežina mu je olakšavala uspon. Ipak kada je stigao do vrha bio je zadihan. Nakon kratkog predaha nastavio je da ide dalje putem kojim je krenuo. Posle nekoliko stotina metara je zastao na jednoj čistini, odakle se pružao pogled na okolinu. Bio je zadivljen prizorom, koji je tada mogao da vidi sa vrha brda.
  Toga će se sećati dugo u svom životu, kao i svega što se desilo na početku toga dana. Pogled koji je imao sa čistine, nikada nije bio takav, iako je tuda prolazio u raznim dobima dana. Daleko ispred sebe mogao je da vidi polja. Ona su se zelenila u punoj snazi, noseći svoj godišnji rod. Na kraju tih polja, drugo brdo je uronjeno u zelenilo drveća na njemu. Po njemu i negde na kraju polja bilo je kuća, iz kojih još nije bilo znaka života.
  Svemu tome lepotu je dala slika jutra koje tek sviće, dok Sunca još nije bilo. Ipak odavno se jasno video pun mesec, koji je iz svog velikog kruga isijavao svoju nežnu svetlost. U tom trenu on nije znao da li je jutro osvanulo zbog Sunca koje se tek rađa, ili je jutro obasjano sjajem punog meseca, koji je ustupao svoje mesto, većem nebeskom saputniku. Takva slika se viđa retko, jer treba biti na takvom mestu u vreme kada Mesec i Sunce vrše svoju smenu na nebu. Bilo mu je žao što ne može da sačuva sliku tih trenutaka, jer nema ništa čime bi mogao da ih zaustavi. Mogao je samo da ovu sliku sačuva u svom sećanju, kao vrednu uspomenu koja se retko ponavlja. Stajao je kratko vreme da se divi panorami, koja je lagano izčezavala. Kako je Sunce sve više izlazilo, čarolija tog jutra je počela da bledi. Ubrzo je potpuno izbledela, ali je nastala nova, sa pojavom Sunca i danom koji se budi. Kako je dan sve više rastao, Nidžo je manje bio zaokupljen predelom, a sve više je mislio o onome što je čitao tih dana.

  Voleo je da čita knjige o novim idejama u nauci. Bilo je u njima opisa raznih eksperimenata, uspešnih ili ne, novih teorija i pokušaja da se one potvrde ili ospore u praksi. Dok je o tome razmišljao krenuo je dalje putem.
  Trgao se kada je iznenada čuo zvižduk nalik na raketu koja leti kroz vazduh. Podigao je pogled u pravcu zvuka i u tom trenutku primetio bljesak. Ličilo je to na odsjaj koji je se odbio od nekog glatkog predmeta. Ništa drugo osim toga nije video, a zviždanje je postalo sve slabije, iako mu se činilo da je sve bliže.

Bljesak

  Uznemiren nastavio je polako da ide dalje. Posle desetinu koraka, začuo je pucketanje i zujanje, nedaleko ispred sebe. Pogledao je u pravcu šumarka, koji je svojom senkom zaklanjao put. Šumarak je bio u polumraku, zbog ugla pod kojim su na njega padali zraci Sunca. Zbog tog ugla, senka je bila duža. Pucketanje i zujanje je upravo dopiralo iza te senke što je prekrivala put.
  Oprezno je krenuo napred, pitajući se sam, ko li to rano izjutra pokušava nešto da radi i šta li uopšte radi? Iznenada se začuo prasak! Nidžo se ukopa u mestu. Osetio je stezanje u grlu i snažno lupanje u grudima. Uzrok tome nije bila jačina zvuka koji je čuo, jer zvuk i nije bio tako jak, nego iznenađenje koje nije očekivao. Ukočen zurio je u put ispred sebe. Pomislio je da ga oči varaju, pa ih je protrljao. Ono što je video nije se promenilo. Zelena svetlost, ali dosta bleda, poskakivala je u senci drveća. Ona nije dopirala direktno sa puta, već iza krivine koja je vodila put u šumu, još dublje u senku. Nije znao šta da radi. Da li da krene napred ili da potrči nazad koliko ga god noge nose. Tu neodlučnost je prekinulo nestajanje bledo zelene svetlosti.
  „Šta li se to desilo“?
  Pomislio je da se nekom nešto zapalilo, pa je tamo gorelo. Polako je skupljao hrabrost da krene napred. Možda je nekom bila potrebna pomoć, mada nikakvu galamu ili poziv nije čuo.
  Kad je napravio prve korake, ugledao je siluetu u mraku kako se kreće prema njemu. Zbog senke od drveća, silueta mu se učini tamna i jeziva. Ponovo zastade u mestu, osećajući kao da po njemu prolaze mravi, zbog kojih je utrnuo. Pomisli da je došao trenutak da beži. U narednom momentu silueta izađe iz senke i prikaza se na svetlu novog dana. Tada se ukaza čovek u tamnoplavom odelu nalik na radni kombinizon. Na to se Nidžo opusti i ostade na mestu gde je bio. Čovek je izgledao miroljubivo i nimalo preteće. Polako je išao napred i kao da je podozrevao bojazan u mladom čoveku ka kojem je išao, pokušao je da deluje smirujuće i dobronamerno.
  Tih nekoliko trenutaka od početka zujanja do pojave nepoznatog čoveka proteklo je dosta brzo, jer Sunce nije ni pola svog diska iznelo na horizont. Senke su još uvek bile dosta tamne na mestima gde nije bilo sunčeve svetlosti. Čovek se osvrtao kao da je pokušao da se snađe o mestu na kojem se nalazi. Izgledao je kao da po položaju Sunca, ne zna da li je ono na istoku ili zapadu, pa prema tome ni da li je jutro ili veče. Sat što je imao, malo mu je značio, jer zna da se ne poklapa sa vremenom i mestom odakle dolazi! Odelo na njemu nije izgledalo kao obično ili radno. Ono je bilo savremenije od svih koji su do tada mogli da se vide. Više je nalikovao na odelo astronauta.

  -Zdravo, prijatelju.
  Javio se oprezno nepoznati, ne znajući da li ono što govori razume njegov sagovornik?
  -Zdravo, šta vam se to dogodilo.., jeste li u redu?
  Malo se oslobodivši, posle napetih trenutaka, Nidžo je odgovorio na pozdrav.
  -Naravno, sve je u redu.., za sada.
  I nepoznati se oslobodi, jer ga je razumeo, pa će će moći lakše da razgovora sa njim. Prišao je i pogledao mladića ispred sebe. Iako mu je izgledao bezopasno, nije znao koliko može da se opusti sa njime u razgovoru. Dok ga je on posmatrao Nidžo pruži ruku da se pozdravi, što čovek prihvati.
  On mu je bio potpuno nepoznat. Nikad ga nije video u tom kraju, iako je prolazio često, pa je poznavao sve koji tuda prolaze i rade. Čovek je bio viši od njega za oko pet santimetara. Videlo se da je stariji, ali za koliko, to nije mogao da odredi. Lice mu je bilo uredno i negovano, bez nekih obeležja. Zanimljv mu je bio kombinizon koji nikada ranije nije video. Iz blizine mu se više dopao, jer imao je neki sjaj sa kojim zrači, iako je bio tamnije boje.
  -Mene zovu Nidžo.., to je nekako najčešće.
  -Ja sam Andrej, a to je za mene stalno.
  Reče čovek u šali, da bi smanjio nelagodnost pri prvom susretu. U sebi je mislio kako da skrene razgovor, po čemu bi video koliko mu je sagovornik od koristi. Hteo je da nešto izusti, ali ga Nidžo preduhitri. -Malopre se desilo nešto na putu.., da li se to vama nešto desilo?
  Andrej klimnu glavom, jer nije mogao da ima predstavu o tome koje bi objašnjenje imao za ono što mu se desilo.
  -Je li nešto opasno ili je samo tako izgledalo?
  -Ne, nije ništa opasno.
  Bio je kratak Andrej. Za poduhvat koji je izveo, trebalo mu je dosta hrabrosti, kao i dosta znanja, što on nije mogao u nekoliko reči da objasni. Zato odluči da on što pre zapita sagovornika.
  -Izvini.., ne mogu da se setim.., koji je danas datum i koliko je to sati?
  Nidžo se malo zamisli, pa reče datum, a za vreme pogleda u sat koji izvuče iz džepa bluze. Bilo je, po satu tačno, pet i četrnaest minuta. Andrej se malo zamisli kao da nešto računa, shvati da to može biti samo jutro, ali ipak upita.
  -Je li to prepodne ili je..?
  Neobično pitanje, kao i mnogo čega tog jutra, ali Nidžo reče bez komentara.
  -Naravno da je jutro, vidite da Sunce nije još izašlo, a sveže je baš kao što je uobičajeno za jutro.
  To je rekao pokazujući levom rukom u pravcu Sunca i sa naglašenim tonom u glasu.
  -Dobro.., shvatam, ali svežina može da bude i nakon podneva ako je toga dana padala kiša, mada vidim da skoro nije bilo kiše.
  Zaključi Andrej gledajući okolo i vide da je sve vlažno, zbog jutarnje rose. Videći jutarnju rosu seti se da pita.
  -Vidim da svuda ima samo rose, znaš li šta je to tačka rose?
  -Pa mislim da je to maksimalna zasićenost vlagom pri kojoj dolazi do kondezacije, što stvara rosu.
  Ovakav odgovor obradova Andreja, ne zbog tačnosti, već zbog samog pokušaja da se objasni pitanje, bez izbegavanja da se odgovori na njega.
  -Tebe izgleda nauka zanima, čim možeš da odgovoriš lako na pitanja koja nisu baš česta. Mada je rosa svakodnevna pojava.
  -Pa, koliko mi to slobodno vreme dozvoljava, ja se zanimam naučnim knjigama i tekstovima, između ostalog što me interesuje.
  -A koliko znaš o vremenu i dimenzijama koje ima prostor. Vreme je, ako znaš, jedna od tih dimenzija?
  Andrej pređe na ono što ga zanima, nakon svega što se dogodilo. Na osnovu nekoliko pitanja nije mogao da zna da li njegov sagovornik može da mu koristi. A ipak za njega je bitno da ga razume u onome što mu je potrebno.

  -Po teoriji prostor treba da ima četiri dimenzije, od kojih su tri prostorne, a jedna je vreme, jer i ono je postalo dimenzija.
  -Da za dva posmatrača, koji se nalaze na različitim mestima posmatranja, vreme je bitno. Ono nije isto za oba posmatrača.., ako nisu na istom rastojanju od posmatranog objekta. Sa povećanjem udaljenosti raste i vremenski jaz između mesta posmatranja i posmatranog događaja u prostoru. Tako događaj na zvezdi Betelgeza ne bi istovremeno videli mi ovde na Zemlji i oni na nekoj od planeta na Aldebaranu.
  Trudio se Andrej da bude precizan. Primetio je da njegov sagovornik, nervozno pokušava da krene sa mesta na kom je duže stajao, pa je i on morao da krene sa njime. Zato je pokušao da ga spremi za ono što se nalazi na putu po kome je morao da prođe.
  -Šta misliš o putovanju kroz vreme?
  Nidžo se zamisli, voleo je da čita o tome, ali ono što je pročitao, više je nalik na fantastiku, čak i onda kada su to opisivali ozbiljni naučnici. Zamisli se zbog toga što o tome govori neko koga prvi puta vidi, a čini to tako kao da mu je bitno. Polako krenu napred, koračajući oprezno. Duboko se zamisli za odgovor koji je spremao.
  -Kao praksa, to još uvek nije ostvareno, ali postoje ideje i pokušaji koji mogu da nagoveste da je to moguće.
  -Imaš li ti ideju po kojoj bi se to moglo ostvariti?
  -Sećam se za onaj pokušaj koji su nazvali „Filadelfija eksperiment“. Neki smatraju da je to bilo putovanje kroz vreme, koji se nije desio iz namere. Pokušaj stvaranja nevidljivog polja za radare, imao je neplanirani tok, jer stvaranje pulsirajućeg magnetnog polja da bi se dobio elektromagnetni zaštitni balon, krenuo je neplanirano svojim tokom. Umesto da brod postane radarski nevidljiv, postao je 'optički' nevidljiv. Potom je on nestao kroz vremenski tunel, tako bar neki smatraju. Kada su generatori prestali da rade, brod se ponovo pojavio. Nekoliko članova posade besciljno je lutalo, nesvesni gde su i šta im se dogodilo. Smatrali su, da je to bilo zato što ljudi nikada ranije nisu bili izloženi snažnom uticaju elektromagnetnog polja. Postoji neki živi svedok što je bio na palubi broda i on svedoči da se „eksperiment“ zaista dogodio.
  Nidžo zastade, pokušavajući da se seti još nekih detalja, vezano za ovo o čemu je govorio.
  -Dobro si se setio za to, ali postoji jedna stvar, koliko je teorijski dobro bio zasnovan taj eksperiment? Ako je pokušaj bio da se stvori elektromagnetno polje, da bi brod bio nevidljiv, onda teorijski nije bilo osnova za putovanje kroz vreme.
  -Po tome.., to je slično kao objašnjenja koja su davali za događaje sa ljudima, koji bi nestali u svome vremenu a pojave se negde gde nisu mogli da se snađu. Kad su se vratili nazad i pričali o onome što su videli, smatrali su ih za poludele, u boljem slučaju otkačene. No u tome nije bilo nikakvog pokušaja naučnog eksperimenta. Ono što je bitno za te događaje, jeste da svest ljudi nije bila izmenjena ili ograničena. Verovatno zbog toga što su bili izloženi nekom prirodnom polju slabog inteziteta, ako ga je uopšte i bilo.
  Nidžo se setio spekulacija o putovanju kroz vreme. Tada su stigli do ivice šumarka i zašli u senku od drveća. U tom trenu i Sunce je konačno izašlo celo i odskočilo malo iznad horizonta.
  -To može da ima veze sa putovanjem kroz vreme, ali to nikad nije bilo zasnovano na nekoj teoriji ili eksperimentu. Potpuno je bilo neplanirano i ničim nije praćeno. Kod od istraživanja, teorijska osnova mora biti praćena pokušajem njenog viđenja i analizom toga.
  Pojasnio je Andrej ono što je ranije rečeno.

  Stigli su do malog zavijutka puta, pored šumarka, posle čega se pružio pogled na čistinu iza njega. Nidžo je znao da nešto treba da bude sa te strane, no to što je video nije bilo nešto što bi mogao da zamisli. Verovao je da će ugledati neku mašinu za rad u polju, kojoj se nešto desilo, usled čega je čuo i video odbleske pre desetinu minuta. No ovo što je video, ni najmanje nije nalikovalo na bilo kakvu mašinu za rad u polju. Počeo je da se priseća u mislima na šta bi moglo da liči to što vidi. Na auto najnovije generacije bi svakako moglo da nalikuje, ali bilo je dosta toga što ga i nije činilo normalnim autom. Svakako to ne bi mogao biti sportski auto, jer je bio visok nalik na džip. Imao je male i niske točkove kao da nije konstruisan za duže kretanje po putevima. Staklo je video samo sa prednje strane, iako je njegov pogled padao sa bočne strane. Sve ostalo je bilo kao blindirano. Nigde nije bilo stakla osim napred, a i ona su bila zatamnjena i sve je bilo čvrsto kao da su to oklopna kola. Ono što liči na svetlosnu signalizaciju, nije ni nalik na bilo šta što je do tada mogao da vidi na tom mestu. Izgleda da za tim nije ni bilo mnogo potrebe. Polako se približavao, uz strepnju da se ne desi nešto usled čega je skoro čuo buku i video bledu svetlost. Videći to, Andrej se za sebe osmehnu, pa pokuša da ga umiri.
  -Slobodno priđi, ne postoji ništa što je opasno, jer ne postoji nikakav kvar.., za sada. Osim možda male doze zračenja.., ako postoji usled opterećenja kojem je bio izložen. To može biti minimalno i bezopasno.
  -Zaista izgleda neobično. Toliko je zatvoren i zatamnjen, kao da ima namenu da nekog sačuva od atentata?
  -Ne, nije zato. Šteta bi bila za svu opremu unutra, a koja može da vredi više od bilo kojeg čoveka koji bi se tu našao. Ta oprema može da napravi revoluciju u istoriji, što malo koji čovek može na sličan način.
  -Pretpostavljam da je ta oprema tehnički napredna za ovo vreme. Verovatno nešto što se nije koristilo?
  -Potpuno si u pravu. Namerno sam ti postavio neka pitanja, koja su vezana sa naukom koja je bitna za ovu opremu. Hteo sam da vidim koliko sa tobom mogu da o tome da govorim, a da me razumeš. Sam si se rekao, da ovo vozilo.., ima neku posebnu namenu? Naravno da ima.., a to je, da sa opremom koju poseduje, može da se ostvari put kroz vreme.

Sledeća