GLAVNA STRANA

  Prostor

  Vreme

  Kokoška ili jaje

  O antimateriji

  Postojanje neživog

  Vizija

  Život



cita

cita

cita

cita

cita


PROSTOR I NJEGOVE DIMENZIJE

   Od kada je čovek počeo da razvija svoju svest, počeo je i razvoj njegovog shvatanja prostora u kome postoji. Od prvobitnog oblika shvatanja samo onog prostora u kome je mogao da se kreće, lovi i živi, tokom vremena rastao je i razvijao se prostor u kome se nalazi. Pre svega rastao je prostor u njegovoj svesti. Samim tim prostor je postao odraz svesti o čovekovom postojanju. To znači da prostor, kako god da ga opisujemo, jeste tvorevina ljudskog uma. To se ne odnosi na onaj prostor koji je od ranije takav kakav jeste, još mnogo vremena pre nego je čovek počeo da ga shvata, nego se to odnosi na način opisivanja prostora.
    Nakon malog i skučenog prostora gde je prvobitno čovek živeo, vremenom je isti počeo da dobija oblike koji ga opisuju. Ti opisi bili su osnove od kojih su nastale dimenzije prostora. Dimenzije su se vremenom razvijale kako se uvećavalo saznanje o samom prostoru. Saznanje se sve više širilo, da bi danas moglo ili bar to pokušava da opiše prostor daleko u svemiru. Daleko od njegovog početka. Daleko do njegovog kraja.
    Može se reći da je prvi oblik opisivanja prostora sa nekim dimenzijama, bio ravan prostor. Pre toga nekih dimenzija nije moglo ni da bude. Tačka i prava linija predhodili bi nekom opisu koji je počeo da dobija dimenzije. Ravan prostor ima samo dve dimenzije, a to su dužina i širina. Takav opis počeo je u doba stare grčke, pa odatle sledi njegov naziv "Euklidski prostor". Prošlo je dosta vremena dok se prostor nije proširio sa dve na tri dimenzije. Prostor je dobio i visinu. Tako da je nastao prostor u kome postoji kretanje levo-desno, napred-nazad, gore-dole.
    Na početku dvadesetog veka saznanje o prostoru je prešlo okvire našeg planetarnog sistema, pa su se u prostoru sagledavale i mnoge nama bliže, ali i dalje zvezde. Za svaku od zvezda potrebno je vreme da njihova svetlost stigne do nas, a tada bi mi mogli da vidimo ono što se događa na njima.  Sa time su se tri dotad korištene dimenzije pokazale kao nedovoljne. Anštajnov opis prostora uvodi nas u svet novih dimenzija, kojima možemo i moramo, da opišemo prostor koji smo mogli da shvatimo. Prostor dobija još jednu dimenziju koja je pre i toga postojala kao mera i fizička veličina. To je vreme. Vreme se sjedinjuje sa prostorom u ono što se naziva prostorno-vremenski kontinuitet. Prostor postaje četvorodimenzionalan.
    Za matematičko prikazivanje tog i takvog prostora koriste se koordinate, a to su x, y, z i t. Prve tri koordinate stoje pod pravim uglom jedna u odnosu na ostale dve. Vreme (t) se ne prikazuje u tom koordinatnom sistemu sa nekim uglom koji je stalan, niti je stvaran. On nije stvaran u onom smislu da nalikuje na prve tri dimenzije. No nakon novih sagledavanja prostora, a mnogo šire u kosmičkom prostoru, vreme se čini kao da je deo tog sistema, u kome se prikazuje kao još jedna dimenzija.

   Iz toga vidimo kako se čovekovo shvatanje prostora menjalo tokom vremena. Ono se menjalo u onolikoj meri koliko su se proširivale granice novih shvatanja.
   Kako se shvatanja ljudi sve više menjaju, a u poslednjim decenijam mnogo više nego ranije, pitanje koje se nameće je, da li je broj dimenzija koje sada postoje konačan? Granice čovekovog shvatanja prostora nisu konačne! To nas navodi na misao da ni postojeće četiri dimenzije nisu konačne! Koliko vremena treba da prođe da bi se dobio takav opis prostora koji više nije četvorodimenzionalan? Sigurno da to vreme nije toliko daleko. Ono se može brzo promeniti već i na osnovu analogije između mikro i makrokosmosa.
   Zato ako što pre shvatimo prostor u novom izgledu, pa ga sa novim saznanjima i opišemo, to su veće naše mogućnosti za razvoj nauke. Istovremeno veće su i naše mogućnosti da se krećemo u bolje shvaćenom i opisanom prostoru. To neće biti promena samo naših shvatanja, kao svesti o postojanju, nego i tehničkih mogućnosti da osvajamo prostor koji opisujemo. Da osvajamo sav onaj prostor koji nije više u okviru samo našeg planetarnog sistema.
   Time se nameće zaključak da prostor nije konačan! Naravno da on nije konačan, ako mislimo na mogućnosti da se saznanje proširuje, onoliko koliko čovek može da shvati prostor i sva kretanja koja postoje u njemu. Zapravo postojanje mnogih kretanja koja treba da se opišu, jesu osnova za uvećavanje broja dimenzija. Ovde se ne misli na one dimenzije koje su pomenute kao mogućnost za višedimenzionalni prostor. Ne, jer se misli na dimenziju, koja je do sada bila fizička veličina ili mera, kao što je to nekada bilo i vreme. Zapravo od nje zavisi i samo vreme, jer po fizičkoj definiciji one su neodvojivo povezane! Na koju se to dimenziju misli biće opširnije opisano u budućem.
Iz ovoga sledi da broj dimenzija sigurno nije konačan. To ne može da bude čak ni u okviru čovekovog mišljenja da prostor ima svoj kraj. Kako taj kraj nije u domenu koji čovek sada može da shvati i opiše, zato je još daleko vreme, kada ćemo reći "prostor je konačan"!  

   Iz toga sledi zaključak, da ako prostor nije konačan, onda ni broj dimenzija ne može da bude konačan!

 


Kontakt adrese: v.nikola@analogija.com     vuniko@gmail.com