 |
|
„Može li se smatrati verovatnim da nas nova zapanjujuća otkrića tek očekuju? Je li moguće da kroz 500 godina (ili za mnogo manje vremena), kosmologija prevaziđe sve naše sadašnje spoznaje, u istoj onoj meri u kojoj je naša kosmologija prevazišla onu iz Njutnovog vremena? Sklon sam da verujem, da će doći do prodora u sporednim tokovima saznanja, u stvarima koje nas još uvek zbunjuju. U celini uzeto, smatram da će slika sveta u budućnosti, u osnovi biti nalik na onu koju već danas poznajemo“. (?) Ovo mišljenje ne može ostati kao merilo vrednosti u nauci, bez obzira na koju granu nauke da se misli. Svakim novim danom i sve više, svesni smo činjenica da se nauka izgrađuje i menja. Ona ne može da ostane, niti ostaje ista. Zato ne smemo dozvoliti da nas naučna dogma ograničava u onome što izgleda novo. To novo može uticati na promenu svih naših shvatanja i učiniti korak napred u svim oblastima naučnih istraživanja. Postoji nada da preko novih shvatanje, neće mnogi olako preći, već će se ona uzeti za ozbiljnije analiziranje i pravljenja modela koji će se uklopiti sa onim što je ovde opisano. Sigurno je da to može uticati na promene u nauci, ali i na naš odnos prema svemu onome što smo do sada znali.
Sve fizičke pojmove možemo smatrati slobodnim tvorevinama ljudskog mozga. Nauka je tvorevina ljudskog mozga, slobodna kreacija. Ta sloboda ograničena je jedino našom željom da sve veće bogatstvo našeg iskustva, uklopimo što bolje u šemu koja sve više zadovoljava našu logiku. Ova stalna bitka za razumevanje sveta izgleda da stalno traje. Istorija nauke uči nas da, mada stare teškoće možemo rešiti revolucionarnim progresom, u dugom hodu istorije, ljudi uvek nailaze na nove teškoće. Krećemo se od složenosti ka jednostavnosti, zbog novih i neočekivanih ideja. Tada ponovo počinje proces nadgradnje, koji vodi novim teškoćama, ali i novim otkrićima. Ako nam je poznato sadašnje stanje mehaničkog sistema, odnosno položaj i brzina čestica, i ako su uz to poznate sile koje deluju između tih čestica, tada možemo da predvidimo budućnost tog sistema ili da otkrijemo njegovu prošlost. Čestice su osnova od kojih je izgrađena struktura mikrokosmosa. Ali se njihove osobine i ponašanje mogu preslikati i na makrokosmos! Prema tome, ako je sama vasiona jedna velika složena mašina i ako bismo poznavali njeno stanje u izvesnom momentu, kao i prirodu svih sila, mogli bi da odredimo budućnost naše vasione do najmanjih pojedinosti u određenom bližem ili daljem trenutku. Uzimajući razne vrednosti vremena u konačne formule, mogli bismo isto tako da otkrijemo prošlost. Običan čovek je svestan da malo zna, o stanju našeg svemira i o zakonima koji vladaju materijom; još manje o onima koji vladaju životom i mišljenjem. Anštajn je godinama nastojao da nađe zakon koji bi obuhvatao makro i mikro fizičke pojave. Oko 1929. godine, on je pokušao da postavi teoriju koja bi obuhvatala i gravitaciono i elektromagnetno polje, to jest, da postavi jedinstvenu teoriju polja. Ovaj pokušaj je od velikog značaja, jer je ukazao na međusobnu vezu između makro i mikro kosmosa! Što se u osnovi odnosi na vezu između gravitacije i elektromagnetnog polja! Ova veza još uvek nije definisana, i to iz razloga što se uvek polazilo od pogrešnog shvatanja i prikazivanja kretanja tela u Sunčevom sistemu. Zato je bilo potrebno da prođe dosta vremena, da bi se kroz razvoj nauke i kroz nove činjenice koje se otkrivaju, ostvarila ideja o jedinstvenoj teoriji polja. No da bi se do ove teorije došlo, treba poznate činjenice složiti na pravilan način kroz analogiju, a odatle je moguće naći proporciju po kojoj će se proračunima izgraditi jedinstvena teorija polja. Ovu ideju treba slediti do kraja, da bi se videlo koliko je ona ispravna i koliko se trebaju zadržati stara shvatanja!? Brže usvajanje novih ideja, uvek je sprečavalo dogmatsko držanje starih shvatanja. To je u prošlosti mnogo više bilo zastupljeno kroz religiju, a potom se isto provlačilo i kroz nauku. I to ne samo za ono vreme pre nekoliko vekova, već i u savremenoj nauci. Zato je danas dobro pitanje, koliko toga iz nauke je sakriveno od šireg kruga ljudi, u odnosu na ono što se koristi, ili je u upotrebi?! Jedino što možemo da znamo jeste da dogmatsko držanje konzervira nadgradnju u nauci, umetnosti i svim oblicima ljudske aktivnosti. Živeti sa dogmatima, jeste život sa ograničenjima koja sputavaju slobodnu volju i ispoljavanje duha u svim oblicima aktivnosti. Religija koja je kroz dogmu, ograničavala čovekov um da se razvija i istražuje, sigurno da nije imala duhovnost. A ako je i bio mali broj onih koji su donekle imali duhovnog u sebi, to je bilo od malog značaja u moru onih koji su morali da se drže religiozne dogme. Teško može biti duhovnog u onome što sprečava i unazađuje čovekov razvoj, bilo da je to religiozna ili naučna dogma!
ANALOGIJA
Analogija je logička metoda, a logika je nauka o oblicima ispravne misli i metodama saznanja.
Analogija je oblik posrednog zaključivanja, kod kojeg se polazi od celokupnog ili pojedinačnog, pa se na njima zaključuje po sličnosti. Ako su dva predmeta ili sistema, slična po nekim osobinama, možemo zaključiti da su slična i u drugim osobinama. Po tome postoji mogućnost za ispravan zaključni sud. To je još verovatnije ako se upoređuju bitne osobine i njihovi sastavi. 
Kada posmatramo ove slike, one po našem (ranijem) shvatanju treba da prikazuju kretanja koja su različita. Naime smatra se, pa se zato tako i prikazuje, da je kretanje planeta različito od kretanja elektrona. No da li su ona stvarno različita!?
Kontakt adresa: v.nikola@analogija.com  |
