Prema drugoj teoriji, komete su nastale blizu Sunca, u spoljašnjoj zoni prasolarne magline, pa su zatim one izbačene u sferu gde je Ortov oblak. Izbacivanje kometa na samu ivicu Sunčevog sistema, i van njega, bilo je uzrokovano time što su velike planete u poslednjem stadijumu svog rasta gravitacijom izbacivale značajan broj čvrstih tela izvan granica Sunčevog sistema. Masa izbačenog materijala veća je od mase koju je planeta prikupila. Jedan manji deo ovog izbačenog materijala ostao je na periferiji Sunčevog sistema i tu formirao Ortov oblak. Po ovome sva priča o raspadu Faetona više nije bitna, pa se daju nove teorije koje opet nisu u skladu sa činjenicama. Najveći deo mase treba da je izbacio Jupiter, ali da li je to logično ako znamo da je Jupiter gasoviti džin, a za komete se računa da su ledena i čvrsta tela!?

Gasoviti džin u poređenju sa Zemljom

  Zatim se nastavlja da je kometni oblak uglavnom nastao od materijala koji su izbacili Neptun, oko polovine oblaka, ali i Uran, zbog njihovog vrlo sporog rasta. Po procenama na osnovu ove teorije masa Ortovog oblaka trebala bi da bude 3 puta veća od mase Zemlje. Kako to da nestadoše onih 87 (90) masa Zemlje (raspad Faetona), koje su postojale u predhodnoj teoriji? Zar sve ove teorije ne liče na nagađanja, koja se zasnivaju na pretpostavkama! Trebalo bi jednom da se stavi tačka na njih i da se prestane sa stvaranjem teorija, koje sve više liče na nagađanja koja čine astrolozi! Moraju da se uzmu u obzir činjenice i na osnovu njih gradi predstava o stvarnom obliku, građi i sastavu Sunčevog sistema!
  Nedostatak ove teorije je taj što, ona predviđa da veći deo ovako izbačene materije u potpunosti napušta Sunčev sistem. Ali procene pokazuju da se u Ortovom oblaku nalazi veoma veliki broj kometa! U tom slučaju, neophodno je da broj ovako izbačenih tela bude mnogo veliki, tako da bi nastajanje oblaka bilo nerealno.

  Savremeni stručnjak za kosmogoniju Sunčevog sistema, Kameron nudi izmenjenu teoriju. Time se broj teorija uvećava, ali činjenice ih ne potvrđuju. On smatra da su komete nastale tamo gde se i sad nalaze, na mestu današnjeg Ortovog oblaka. Komete su se tu formirale od fragmenata solarne magline koji nisu bili uključeni u prvobitno sažimanje i nastanak planeta. Kameron, smatra da su planete nastale nagomilavanjem proto planeta, prvobitnih veličina od nekoliko milimetara do 1000 km. Da li je zaista bilo moguće da nastanu planete i njihovi sateliti na taj način? Danas znamo da svaka planeta ima svoj nagib ose rotacije, da neke rotiraju retrogradno i da kod nekih, njihovi sateliti rotiraju retrogradno. A to se onda ne može uklopiti u nijedan sličan model nastanka planeta ili kometa!
  Vidimo da nema teorije koja može biti tačna, a da li je neka uopšte tačna, moći će da se sazna tek kada bude razvijen potpuno tačan model prikazivanja kretanja planeta i kometa u realnom trodimenzionalnom prostoru!
  Sve ove teorije ukazuju na to da se njihova brojnost stalno uvećava, a to nastaje zbog toga što one ne mogu da se uklope sa činjenicama! Zato teorije o nastanku celog Sunčevog sistema treba preispitivati i uklopiti u skladu sa činjenicama! Ne možemo se držati teorija i dogme, koja nas steže okovima od kojih se ne može dalje napredovati u shvatanju sveta, a time i nas samih u tome svetu gde postojimo i živimo. Nastanak i građu Sunčevog sistema možemo pravilno definisati, tek onda kada se sva dosadašnja istraživanja i dokazi na osnovu njih, o kretanju u položaju nebeskih tela, uklope u takvu celinu u kojoj neće biti ničega što može da bude protivrečno!
  Za sada nijedna teorija nije tačna, niti će to moći da bude sve dok se ne razvije tačan model prikazivanja kretanja planeta i kometa u trodimenzionalnom prostoru! Dok se to ne učini broj teorija koje se ne slažu sa činjenicama može samo da se uvećava!

  Švedski fizičar Hanes Alfven izneo je neobičnu, ali možda jednu od boljih teoriju o nastanku kometa. To sledi iz tog razloga što se u njegovoj teoriji naslućuje povezanost koja postoji u međudelovanju poznatih sila u fizičkom svetu. Kako znamo da ove sile jednako postoje i deluju u mikro i makro svetu, time one mogu biti povod za nastanak i ujedinjenost velikog sistema, a po modelu nalik na atome.
  Alfven misli da meteorski rojevi nastaju od materijala koji kometa gubi duž svoje orbite tokom brojnih obilazaka oko Sunca. Alfven se mnogo godina bavio fizikom plazme i pronašao je analogiju između pojava u plazmi i čestica u međuplanetarnom prostoru. Ova analogija može biti dobrim delom zasnovana na sličnosti mikro i makrosveta! Na osnovu tih analogija on je predložio teoriju o nastanku kometa i meteorskih potoka.
  Alfven je našao analogiju između meteorskog toka u promenljivom gravitacionom polju i snopa elektrona u promenljivom električnom polju. Ovde su ujedinjene dve sile koje postoje u fizičkom svetu, gravitacija i elektromagnetna! Ove dve sile su oduvek postojale u sistemu, samo je način da se dođe do njihovog ujedinjenja trebalo duže čekati. To može biti početak i prvi korak da se na sličnom principu dođe do ujedinjanje svih sila koje postoje.

  Po Alfenu, snop elektrona teži grupisanju, tako da mu gustina u pojedinim regionima može porasti za mnogo redova veličine. Na sličan način kao što dolazi do grupisanja elektrona u snopu, moglo je doći i do nastanka kondenzacija u meteorskom roju. Ovo može biti i dobar primer za analogiju, gde se naslućuje slično ponašanje kometa u Sunčevom sistemu, sa sličnim ponašanjem elektrona u atomu! Ipak prema ovome, Alfven govori o procesu obrnutom od prihvaćenog, formiranje kometa iz meteorskih tokova!
  Analogija na koje je ukazao Alfven imaju veći značaj za princip međudelovanja postojećih sila, a to može da ima i određeni kosmogonijski značaj. Delovanje ovih mehanizama sad se smatra nesumljivim, a njihova zastupljenost, pri formiranju planetarnog sistema, verovatno značajnom.

  Naša dosadašnja, još uvek nedovoljna znanja o gustinama meteorskih tokova mogu da ukazuju na to da su komete upravo onaj deo materije koji po analogiji sa mikrokosmosom mogu da daju model i za analogiju koja postoji u međudelovanju poznatih sila u fizičkom svetu? Na osnovu te analogije može se napraviti proporcija u delovanju sve četiri sile u fizičkom svetu, a to može dovesti do objedinjena svih sila u jedinstvenu teoriju polja.