Pomenuti Pluton svojom putanjom, odnosno položajem kojim se njegova putanja prikazuje, u osnovi je prikaz i za sva nova tela koja su otkrivena, bez obzira da li njih astronomi nazivaju planetama, asteroidima ili kometama. Kada se prikazuje njegova putanja vidi se da ona odstupa od ekvatorijane ravni Sunca. Sigurno je da slično odstupanje postoji i za planetu Merkur kada se to prikazuje na slikama pojedinačno. No kada se prikazuje u okviru Sunčevog sistema, Merkur se onda uklapa u dvodimenzionalni prostor. Ipak jasno se vidi da se Merkur, Pluton kao ni mnoge komete ne uklapaju u dvodimenzionalni prikaz. Osim njih, to isto se odnosi i na sve ostale planete u Sunčevom sistemu, jer svaka planeta ima svoju ravan kretanja oko Sunca. Na to nas upućuju različiti nagibi njihove ose rotacije, za koje vidimo da se iz decenije u deceniju menjaju. To znači da se menja, ne samo nagib njihove ose rotacije, već se ujedno sa time menja i ravan putanje u kojoj se nalazi planeta.
  Ranije je već navedeno da su se u poslednjim decenijama vrednosti za nagib ose rotacije često korigovale. To je bilo naizgled malo odstupanje u odnosu na ranije vrednosti. Ali treba se zamisliti koliko bi to trebalo da se koriguje za periode od više hiljada godina? Sigurno da je moralo biti stalnih promena tih vrednosti koje se tek u poslednjim decenijama koriguju?
  Slikom to je prikazano za planetu Merkur, ali je izvesno da to važi i za sve ostale planete. Razlika može biti samo u tome da, za promenu nagiba ose rotacije, a i putanje kojima se planete kreću, njihove dužine trajanja rotacije, odnosno period vremena u kojima se one mere, jesu drugačiji i za svaku su različiti! Verovatno se ove promene mogu uočiti u toku decenija, ali njihova prava vrednost za celu rotaciju može iznositi i više hiljada godina. A to treba izračunati preciznim merenjima i uklapanjem postojećih kretanja sa njihovim stvarnim dešavanjem!
 

Orbita Plutona u odnosu na ekvatorijalnu ravan Sunca

  Izraz „Pluton se prikazuje u trećoj dimenziji“ jasno se vidi i na slici. Problem je što se to isto ne primeni za sve ostale planete, ali ni za Merkur koji često kada je prikazan u celom Sunčevom sistemu, ne može se videti da se nalazi u trećoj dimenziji!

Preslikavanje kretanja i putanje Plutona sa putanjom elektrona

  Ako se Plutonova putanja prikazuje u trećoj dimenziji, onda to mora da se učini i sa onim planetama ili nebeskim telima, koja su otkrivena u njegovoj blizini. Zapravo još se raspravlja o njihovom statusu, da li da ih nazovu planetama ili da imaju neki drugi naziv ili ime. Zbog anomalija koje su primećene u njegovoj putanji došlo je do otkrivanja novih nebeskih tela, od kojih je najveće Eris. Na sličan način zbog istih anomalija otkriven je bio i Pluton. Ovo bi trebalo da znači da se nove planete nalaze u kretanju koje je slično njegovoj putanji. A pošto je normalno da one moraju biti u blizini njegove putanje da bi uticale na pomenute anomalije, onda je logičan zaključak; Da bi se putanje planeta u blizini Plutona pravilno prikazale, one moraju da se izgledaju iste ili slične kao što se prikazuje i njegova putanja! Ako se putanja Plutona nalazi i prikazuje u trećoj dimenziji, onda je jasno da se na isti način trebaju prikazivati sve one novootkrivene planete ili nebeska tela, bez obzira na status i naziv koji im se određuje!

 
Orbita planete Eris i njen prikaz u sunčevom sistemu

  Za sada najudaljenija planeta od Zemlje, Pluton se našao na udaru astronoma i mogao bi izgubiti status planete. Ali čak i da se to desi, ne može se veliki broj nebeskih tela koja čine sastav Sunčevog sistema negirati da postoje. Sva ova tela čine sistem kompleksnijim, a delovanje sila među njima utiče na stabilost celog sistema! Zbog toga, bez obzira na naziv koji će se nekom telu dati, treba znati da je Sunčev sistem mnogo veći i da u svom sastavu ima mnogo više mase, a sa time i energije. Zbog toga usled međudelovanja sila kojima se sve te mase prožimaju, potrebno je shvatiti ulogu koja ova tela imaju i uklopiti njihovo kretanje i masu u celinu. Sa time će se naša saznanja promeniti i proširiti mnogo više u odnosu na dosadašnja. A to ne bi moglo da se desi sa zadržavanjem starih shvatanja koja se dugo nameću bez dokaza ili usklađivanje sa činjenicama!
  Oko 3.000 astronoma i drugih naučnika iz celog sveta okupilo se u Pragu kako bi odlučilo odgovara li Pluton, otkriven 1930. godine, definiciji planete. U pokušaju određivanja šta je to zapravo planeta, Međunarodna zajednica astronoma (IAU) možda je prisiljena da degradira status te planete ili da listi tih nebeskih tela doda još novih.
  Odluka može biti pravi šok u naučnoj zajednici, jer moraju se odbaciti stare nastavne knjige. To će prisiliti profesore na potpuno novi način predavanja o osnovama Sunčevog sistema! U stvari te promene se trebaju desiti što pre, jer ne možemo dozvoliti da naučna dogma koči razvoj saznanja, kao i dalji napredak i razvoj nauke.
  Još pre nekoliko decenija među naučnicima se razvila debata o statusu Plutona, nakon što je utvrđeno da je njegova masa 400 puta manja od Zemljine mase. Diskusija se uvećala kada su astronomi sa Kalifornijskog instituta za tehnologiju 2003. godine otkrili UB 313, koji je nazvan Xena, ili Eris što je od mnogih astronoma prihvaćeno. Ova mala planeta ima i svoj satelit. UB 313 je jedan od desetak svemirskih tela koja su veća od Plutona. Kandidati za nove planete su EL61, FY9, Sedna, Orkus, TX 300, AW197, Varuna, Iksion, Vesta, Palada, Higija, a veličine su od 2 000 km. do 450 km.

Nove ,planete’ u poređenju sa Zemljom

Planete asteroidi

  Postoje samo dve mogućnosti. Prva je da se odredi nova klasa planeta, koja uključuje veća tela poput Xene i Plutona, a ipak manja od 8 najvećih planeta. Druga je da Pluton više ne bude planeta, ali da se lista proširi sa brojnim dosad otkrivenim svemirskim telima manje ili slične veličine. Trebalo bi da se prihvati sve ono što vodi izgradnji pravih znanja na osnovu činjenica. Upravo zato što to ima uticaja na dalji i bolji razvoj nauke, koja treba da se definiše na osnovu činjenica, a ne da se slepo drži zastarelih i prevaziđenih shvatanja.
  Bilo bi bolje da se to prihvati što pre, iako izgleda kao problematično rešenje. Onda bi sigurno svake godine dobijali po još neku planetu. Tada Sunčev sistem ne bi mogao ostati zatvorena tema, već bi dalje rastao i razvijao se, a to je ono što treba da bude najprihvatljivije. Do sada nešto ozbiljnije po tom pitanju nije rešeno. No vidimo da se tokom vekova, na osnovu novih činjenica, uvek stvarala nova istorija astronomije. Onda i nauka može lakše da napreduje, a to je ono za šta se treba odlučiti!
  Zato moramo slediti činjenice i prihvatiti da putanje planeta nisu stacionarne i nepromenjive u toku vekova. To zdrav razum prihvata kao logičnu posledicu mnogih kretanja koja su se po obliku i načinu mogla više puta promeniti od postanka sunčevog sistema do današnjih dana. Tim više će to biti prihvatljivo iz prostog razloga što ceo sistem, a mnogo više prostor u kome ovaj sistem postoji, jeste i mora biti prikazan kao trodimenzionalan! Zato sve putanje planeta mogu ispravno da izgledaju samo onda kada se njihovo kretanje prikaže u obliku rozeta! A oblik i veličina ovih putanja mogu biti znatno izmenjene, ako se one uklope u trodimenzionalni prostor.