GLAVNA STRANA

Uvod - Analogija
Slika kakvu nismo videli
Kopernikova revolucija
Gledali smo sa pogrešnog mesta
Višedimenzionalni prostor
Ekvatorijalna izbočina
Postoje i komete
Nastanak kometa
Sunčev sistem i nastanak kometa
Međuzvezdano poreklo kometa
Nemoguće orbite
"Pluton planete"
Kretanje planeta u obliku rozeta
PRECESIJA
Ledeno doba
Promene položaja polova
Menjanje magnetnih polova
PANGEA Prostiranje kopna
Analogija, Simetrija, Proporcija
GRAĐA ATOMA
Elektronski oblak
Analogija kretanja

cita


 ANALOGIJA U KRETANJU 

  Elektronski omotač podeljen je na slojeve, ili u energetske nivoe, kojih najviše može da bude sedam. Maksimalan broj elektrona u slojevima je; K = 2, L = 8, M = 8, N = 18, O = 18, P = 32 i Q = 32. Ovo se takođe preslikava na makrokosmos u određenoj simetriji i proporciji koja postoji između ova dva sveta, a koji se jedino razlikuju po veličini (dimenzijama)! Dok Analogija u ova dva sveta po osobinama kretanje je velika, a njihova građa i svojstva su po mnogo čemu ista. Kada se analizira i posmatra složeniji atom, vidi se da u onim delovima atoma, nazvan slojevima postoji različit broj elektrona. U prvim slojevima nalazi se manji broj elektrona, dok u daljim njih ima mnogo više. To se logično, po analogiji može preslikati na makrokosmos, odnosno na građu Sunčevog sistema, ali i na druge složenije zvezdane sisteme!
  U blizini Sunca nalaze se planete koje imaju tek poneki satelit. Oko Zemlje se kreće Mesec, a Mars ima dva manja satelita koji rotiraju oko njega. One dalje planete koje su iza asteroidnog pojasa, imaju mnogo više svojih satelita, koji čine celinu sa matičnom planetom. Ali kada se sagleda njihov broj, jasno je da njih ima mnogo više u onim udaljenim putanjama oko Sunca, u odnosu na putanje koje su bliže. Iz ovoga se vidi da i u tome postoji analogija sa mikrokosmosom. Razlika je u tome što su planete sa svojim satelitima grupisane u oblik koji čini celinu. Ipak osim njih postoji veliki oblak oko Sunca u kojem postoji mnogo više nebeskih tela, dalje nego što bi to ograničila orbita Plutona. Brojnost, veličina i masa ovih tela ukazuje na veću složenost Sunčevog sistema, ali i na analogiju sa oblikom i kretanjem elektrona koji postoji kod složenijeg atoma.
  Zapravo složenija struktura atoma, prikazuju elektrone nalik na oblak u kojem postoji njihovo kretanje. Tada u tom oblaku neki elektroni se kreću samostalno, ili ima onih koji grade zajedničku strukturu? Elektronski oblak u složenijem atomu je nalik na oblak koji postoji oko Sunca. Taj oblak u Sunčevom sistemu grade asteroidi i komete kojih najviše ima u Ortovom oblaku i Kuiperovom pojasu. U ovom oblaku oko Sunca sigurno postoje i veća tela koja se mogu nazvati planetama, a neke od njih se poslednjih godina sve više i otkrivaju. Postojanje elektronskog oblaka u atomu, preslikava se postojanjem oblaka čiju građu čine nebeska tela u kretanju oko Sunca. Ova nebeska tela imaju slične oblike putanja koje postoje i u elektonskom oblaku kod atoma. Na osnovu toga postoji potpuna analogija između nekog složenijeg atoma i Sunčevog sistema, koji jeste mnogo složeniji od onog oblika kada se sistem prikazuje sa devet planeta i nekoliko desetina njihovih satelita. Pri tome se zanemaruje veliki broj asteroida i kometa, ali i mogućih planeta koji postoje u Ortovom oblaku i Kuiperovom pojasu.

  
Prikazi za elektronski oblak složenijeg atoma

  Sa složenijom građom atoma, mora postojati zajedničko kretanje elektrona na jednoj putanji. U tako složenoj strukturi sigurno da dolazi do razmene na putanjama koje imaju elektroni. Ta razmena postoji i u grupi koja čini celinu, ali i sa onima koji nisu u grupi. Kada se elektroni dovedu u pobuđeno stanje, dolazi do zamene u putanjama, a tom prilikom se oslobađa energija.
  Slično tome i u makrokosmosu dolazi do zamene putanja satelita oko matične planete. U nekim prilikama je dokazano da i planete (sateliti) postupaju kao elektroni, menjajući svoje orbite. U astronomiji, nalazimo takav primer u Saturnovom prstenu. Na rubu Saturnovog prstena, postoje dve stene koje imaju svoje orbite, svaka je veličine oko 1000. km. Posle nekoliko krugova, ovi sateliti jednostavno zamene svoja mesta u orbitama. Astronomija nema odgovor, zašto to rade ove dve stene? Sigurno je da one samo slede princip koji postoji kod elektrona iz atoma. Menjaju svoje orbite onog trenutka kada dođu u pobuđeno stanje, nalik na elektrone koji prime foton svetlosti.

  Izmena orbite elektrona kada dođe u pobuđeno stanje
  Kada dođe u ,pobuđeno' stanje, uticajem drugog elektrona (tela), elektron menja svoju putanju i skače na orbitu višeg energetskog nivoa. Nakon toga elektron se vraća na svoju putanju pri čemu se oslobađa energija (emituje se foton svetlosti). U mikrokosmosu to se događa za vrlo kratko vreme, ali je sigurno da se to događa i u makrokosmosu, ali u toku znatno dužeg vremena. U tom procesu kada postoje mnogo veće mase, logično je da se ,oslobađa' ili razmenjuje mnogo više energije. Ovaj oblik (vid) energije može da se objasni i definiše kroz delovanje elektromagnetnih sila koje određuju položaj magnetnih polova.
  Da postoji razmena energije između planeta, satelita, kometa i asteroida, tome niko ne posvećuje mnogo pažnje, mada bi to logično trebalo da se podrazumeva! Tako su planete i ostala nebeska tela postala samo ,beživotna' tela između kojih se ništa ne dešava, osim kretanja koja ionako nisu pravilno definisana ili objašnjena! Ipak jasno je da između materije koja čini građu mikro i makro kosmosa, uvek postoji razmena energije, bez obzira na veličinu koja se analizira i posmatra.

  Ako u atomu postoji promet materije i energije, a to se definiše delovanjem sila u atomu (slabe i jake nuklerne sile), onda i u makro kosmosu mora da postoji delovanje sila pomoću kojih se ostvaruje promet materije i energije. No niko nije definisao sile koje mogu tako da deluju? Mada istina, malo ko govori o tome da se između planeta odvija razmena energije.? Trenutno postoji definisana samo jedna sila za koju se smatra da deluje na velikim rastojanjima. Ta sila je gravitacija. Ali ova sila ne može da opiše razmenu energije koja postoji između velikih tela i na velikim rastojanjima. Da bi se to opisalo potrebna je sila koja se često pominje, ali ne za razmenu energije na onim rastojanjima za koja se smatra da deluje samo gravitacija. Faradej je dao njene osnove i definisao povezanost velikih masa (gravitacije) i elektromagnetnog polja. Tesla je na osnovu toga uobličio i u praksi ostvario upotrebu energije koja ,delimično' koristi osnove tih sila. Delimično se koriste, zato što još uvek nije definisana uzajamna povezanost i uslovljenost ovih sila. A iz toga mogu da postoje mnogo veći potencijali energije, ako se spozna i otkrije njihova prava priroda.
  Dakle razmena energije u sunčevom sistemu postoji na istim ili barem sličnim osnovama kao i u atomu. Da bi se to ostvarilo, postoji elektromagnetna sila koja je uzajamno povezana sa gravitacijom! Gravitacija i elektromagnetna sila jedino postoje i uzajamno deluju u tim rastojanjima i dimenzijama. Ali elektromagnetna sila ne može postojati bez slabih i jakih nuklearnih sila. Elektromagnetno polje postoji zato što je uzrokovano delovanjem tih sila, odnosno delovanjem materije iz koje su one nastale, a koje se u obliku energije prenose u ceo prostor oko planeta u sunčevom sistemu. Ali ne samo u sunčevom sistemu, nego isti ili sličan proces razmene energije i materije (jer energija nastaje iz materije), postoji i među zvezdama!
  Električna energija se zasniva na usmerenom protoku elektrona, dakle delova mikrokosmosa. Slično tome se protok energije između tela u sunčevom sistemu odvija delom materije koja proističe iz mikrokosmosa. Elektromagnetna sila utiče na smer, jačinu i položaj elektromagnetnog polja koje mogu imati planete, sateliti ili neko drugo nebesko telo. Ova sila nastaje procesima u materiji na nivou makrokosmosa, a prenosi se i prostire kroz prostor delovanjem sila iz mikrokosmosa. Na osnovu navedenog sledi da; Sve sile su uzajamno povezane, kako u mikro kosmosu tako i u makro kosmosu, a njihova povezanost se zasniva na analogiji, simetriji i proporciji!

  Za svetlost delovi materije kojima se prenosi energija (Sunca i zvezda) nazivaju se fotoni. Nazivi za druge čestice materije može da zavisi od njihovih osobina. Izbor je veliki, jer se stalno otkrivaju novi najmanji delovi materije.
  Iz ovoga sledi da ne može postojati prazan kosmički prostor, ma gde bili ili zamislili da se nalazimo. Možda postoje mesta i prostor koji je bez vaduha, ali ne postoji prostor koji je bez ničega. Ako postoje mesta gde nema ničega, šta je onda svetlost? Svako ko se malo zamisli zna da nema mesta u svemiru gde se ne prostire svetlost sa zvezda. Ta svetlost ma koliko slaba ona bila, nosilac je delova materije iz koje je nastala. No ne postoji samo svetlost, nego postoje i mnogi drugi oblici energije i materije iz koje ona nastaje. Zato nema praznog prostora u kome ne postoji materija ili delovi materije koji se prenose u obliku energije!
  Na osnovu toga sledi da, sva energija koja deluje kroz poznate sile, uslovljava uzajamnu povezanost kako u mikro kosmosu tako i u makro kosmosu! A njihova povezanost se zasniva na analogiji, simetriji i proporciji.

  Preslikavanje jednog kosmosa u drugom na osnovu analogije, stvara ono što za astronome izgleda čudesnim. Čudesan je fenomen koji se dešava u skladu sa zakonima koji postoje i istovetni su za mikro i za makro kosmos. Zakoni koji su nam za sada nepoznati posledica su naše loše navike da to sagledavamo u okviru starih predstava. Zato su opisivanja mnogih kretanja čudna. Svi zvezdani sistemi proizilaze iz istih sila i istih zakona. Svi fizički zakoni mora svuda da budu isti, da bi se održala stabilnost! No ljudi zakone i njihove pravilnosti mogu da shvataju različito, zato što žele da to bude tako. Često su se i mimo činjenica navikli da ono pogrešno ponavljaju na osnovu starih shvatanja, kojih ne žele da se odreknu ili da ih menjaju.
  Isti zakoni koji vladaju u kretanju elektrona, mora da vladaju i planetama, pa je logično da i kod njih dolazi do zamene njihovih putanja.
Da li je to prisutno kod Neptuna i Plutona? Njihovo kretanje je takvo da se lako uočava različito rastojanje koje imaju od Sunca. Neko vreme je sistem Pluton – Haron bliži od Neptuna. Zatim se on zameni sa Neptunom koji u svom sistemu ima satelit Triton, koji uz mnoge druge satelite ima suprotan smer obrtanja. To dokazuje složenost ne samo ova dva sistema nego i celog Sunčevog sistema. Samo ova dva sistema mogu toliko toga da dokažu za analogiju koja postoji između makro i mikro kosmosa.
  Ova analogija se na taj način mnogo više preslikava u kretanju planeta i njihovih satelita koje je po mnogo čemu slično na kretanje elektrona u atomu. Što je veća građa atoma oko čijeg središta postoji elektronski oblak, to je veća sličnost sa građom Sunčevog sistema oko kojeg postoji sve veći broj nebeskih tela. Ona se mogu sagledati jedino kao oblak koji postoji oko Sunca. Veličina tog oblaka nije određena, kao ni broj onih tela koja ulaze u njegov sastav, ali je sigurno da će to moći da se pravilnije odredi posmatranjem i definisanjem njihovih kretanja u trodimenzionalnom prostoru.

Prostor u kojem se kreće elektron

  Ovaj prostor jeste trodimenzionalan i ima određeni oblik,
koji je sferan ili izdužen, a to zavisi od karaktera samog elektrona (s – elektrona, p – elektrona). To je onaj prostor u kome postoji mogućnost nalaženja elektrona na određenom rastojanju od atomskog jezgra (90 – 95 %). To se naziva orbitala (atomska orbitala). Izraz orbitala je da bi se razlikovao od orbite (putanje) kojom se predstavlja drugačija vrsta kretanja elektrona.


Za prikaz p orbitala koriste se tri dimenzije

  Sama struktura atoma, svojim rasporedom i putanjama elektrona kojima se kreću oko jezgra, daje model koji se može preslikati na makrokosmos. Svaki elektron rotira oko svoje ose, ali to kretanje može da bude u oba smera. Za to se koristi izraz spin koji opisuje smer rotacije. Spin elektrona je smer okretanja elektrona oko vlastite ose. A on može biti pozitivan ili negativan. Takav oblik rotacije imaju i planete, koje se kreću oko Sunca. Među njima ima onih koje rotiraju retrogradno. Slično njima, ima mnogo više njihovih satelita koji rotiraju u suprotnom smeru u odnosu na rotaciju matične planete. Planete za koje se zna da rotiraju retrogradno su Venera (177,4°), Uran (97,86°) i Pluton (119,6). Za sve ove planete vidi se, po brojevima u zagradi, da je nagib njihove ose rotacije najveći u odnosu na ostale planete. Prikaz njihovog položaja i kretanja u trodimenzionalnom sistemu, postavio bi njih u pravilan odnos, prema drugim planetama! To bi bio pravi raspored koji one imaju u odnosu na druge planete, a sa time i u odnosu na ekvatorijalnu ravan Sunca.
  Sledeći oblik kretanja elektrona je rotacija oko jezgra. Ova rotacija je putanja koju elektroni imaju oko središta atoma. Njihova putanja može imati oblik kruga, ali isto tako može imati i oblik elipse. Po analogiji sa makrokosmosom, eliptični oblik putanje je često zastupljen kod planeta koje kruže oko Sunca. No među njima ima i onih koje se kreću po skoro kružnoj putanji kao što je ima Zemlja i Venera.
  -Još bitnije u kretanju elektrona oko jezgra je to što neki od njih imaju suprotan smer kretanja. To isto se može preslikati za neke od planeta koje rotiraju retrogradno oko Sunca.
  Treći oblik kretanja elektrona je njegovo rotiranje oko jezgra, pri tome elektron menja ugao u odnosu na srednji deo atoma, odnosno jezgro. Ta promena ugla koja je prisutna kod svakog elektrona, je njegovo kretanje u obliku rozete. To je treći oblik kretanja elektrona koji se takođe može preslikati i u sunčevom sistemu (makrokosmosu).
  Naime takav oblik kretanja planeta se nije ni naslućivao sve do pojave Ajnštajnovih radova. Tek tada je zaokretanje perihela Merkurove orbite moglo da se objasni njegovim kretanjem u obliku rozete. Nažalost stalo se samo na toj planeti, pa se kretanje u obliku rozeta nije preslikalo i na ostale planete Sunčevog sistema. Zato se javljaju mnoge nedoumice pri pokušaju da se činjenice koje postoje i koje su astronomskim istraživanjima potvrđene, ne mogu uklopiti u takvom prikazu, gde se sve planete stavljaju u jednu ravan. Na osnovu kretanja planeta, od kojih neke rotiraju retrogradno, zatim po tome da ni jednoj od planeta nagib njihove ose rotacije se ne poklapa sa ostalima, kao i da kod većine planeta njihovi sateliti ne rotiraju kao one same, po svemu tome je jasno da se planete ne nalaze u jednoj ravni. Nijedna (ili možda tek neka od njih), ne rotira oko Sunca u onoj ravni koju ima ekvatorijalna ravan Sunca. Po tome se može zaključiti da sve planete oko Sunca rotiraju u obliku rozete!
  To je treći oblik kretanja planeta, koji se nije mogao videti do sada, jer je njihov prikaz uvek bio dvodimenzionalan. Sa prikazom kretanja planeta u obliku rozeta, dobija se realna slika trodimenzionalnog prostora u kojem se planete kreću oko Sunca. Primenom trodimenzionalnog prostora menja se i naše shvatanje o kretanju planeta, pa je treći oblik kretanja planeta u obliku rozete ne samo prihvatljiv, već može da koristi za spoznaju oblika energije koji nastaju delovanjem svih poznatih sila. Time se lako mogle objasniti sve one nedoumice koje su postojale na osnovu činjenica, a koje se ranije nisu mogle uklopiti u prikazu koji sve planete stavlja u jednu ravan.
  Sa ovakvim prikazom se ukazuje na to da je analogija između mikrokosmosa i makrokosmosa potpuna. To otvara novo poglavlje za oblikovanje nauke i naučnih istraživanja. Sve to daje ispravniju sliku sveta koja nam daje bolja i jasnija saznanja o nama samima.
  Ako se to ranije nije naslutilo, sada je sa Analogijom mnogo lakše doći do onih proračuna koji će da objedine sve četiri poznate sile u prirodi. Gravitacija i elektromagnetna sila imaju isti izvor i od njega zavise sve sile u Sunčevom sistemu. Izvor svih sila je Sunce i bez njegovog uticaja i delovanja ne bi mogla postojati nijedna od poznatih sila. Dakle objedinjavanjem poznatih sila u prirodi, na osnovu analogije, može se izgraditi jedinstvena teorija polja, na kojoj je Ajnštajn radio trideset godina, ali nije uspeo da je definiše. On to nije ni mogao u ono vreme kada mnoge činjenice o položaju i kretanju planeta nisu bile poznate. Još manje je to bilo moguće za one naučnike posle njega, a koji su to pokušali sa novim saznanjima, ali oni ona stara nisu odbacili. Sve ono što je bilo dato sa novijim podacima i istraživanjima, nije se moglo uklopiti u predstavu sa dvodimenzionalnim prostorom.
  Nauka treba da se okrene u onom smeru koji se zasniva na činjenicama. Ona neće moći dalje da se razvija ako drži do starih predstava, koje postaju obična dogma, ako se ne zasnivaju na činjenicama. Zato one moraju i da se odbace upravo zato što su nazadne, pa kao takve konzerviraju izgradnju istinske nauke! Znanje ljudi će toliko brzo napredovati, koliko bude spremno da se nosi sa onim prošlim shvatanjem, koja moraju da se odbace kao zastarela i pogrešna.

Početak stranice

Nazad   Uvod   Sledeća